Веселин Вујовић ВИВЕТ „Од ЊЕ до me“   (Поема)

106.

„Од ЊЕ до me“   (Поема)

 

Капци се затварају у ритму срца

узаврели  мозак  ка  починку креће.

У снове ми не може, суза док грца,

већ крене даље, тмини у беспуће.

 

Да пресахну капи грабих инострани

кува кафу, плин ми, из црне дубине.

Упаљени приносим дуван умотани

опије ме на трен, а катрану, „врне“.

 

Латих се и туђе „биц“ оловке снене

док тиња угарак у ручном шпорету.

Теслине ми виду помажу малене

навиру ноћне са руком у покрету.

 

Под прстима папир из беспућа другог.

Крај извора коров свуд природа буја.

Црна наш сад чува због говора трулог

на туђем и пишем а слади се гуја.

 

Тумарам муком, страх ме већ хвата  

дигнута кашика, земља се прелива.

Трен даље, мрав сам, кораком (б)рата.

Гвоздена, мртва, сред нам камена сива.

 

Шкрипаше некад иза гране своје

док темеље рију за болничка здања.

Улице за гулаш кораке им броје,

док гусјенице сањају обећања.

 

Стеже се и грло, срце, много јаче.

Прашина спава, мој гатер мирује.

Брвнара ми стара зарасла у драче

а софра још туђа у дому царује.

 

Но, очевом` фурнир остарио није

гордо ме враћа у педесет и неке.

И сложено, бијело, виду тајну крије

жуљева и крви на Маркове руке!?

 

Корачам тромо кроз мртве калеме

празнина:„Бритва све покидала нити“!

Кошуљу не плету пауци низ шљеме.

Трошну, постељу, пресвлаче сад жути.

 

 

 

Црвено-црна, стопу, запраши земља. 

Болесно кољено покрила ми рука.

Уздах, бол на нози од драче из грмља

преко зараслих слова „Срећно“ из лука.

 

А пјесма је јаме окупљала браћу,

сви у једној боји и гласа и тена.

Над већ спремним бдије за вјечиту кућу

и рима посљедњих на смрт осуђена.

 

Ехо јој таласа дебло издубљено,

нарасла црна, помаже му да лута.

Капетан на сувом, оно изгубљено

с дружином на седмом јалово плута.

 

И два просиједа преко мора броде

под крпицом новом још чворове броје.

Није нека штета - симболично даде -

превише их имам за везове своје.

 

За ужину торбица, давно трула мила.

Спаљено нам рухо некрстом вунено.

Родослова капље Етна сад залива

бијелим „опелом“ за још нерођено.

 

Кројисмо и своје штофове биране,

без стида, за модне од мерино овце.

Ал' фалио кокот да умножи дане

свом роду храну и поштене новце.

 

А гле! Чудо живо пиле носи коку,

изморено клеца, посрћућ`се бори.

Земља самбе, кафе принесе му доку

постељу и кавез да мало одмори.

 

Не осташе очи суве под прстима.

Из високе ватра нестала им горда.

Без пећи и старога у вис јој дима,

само црне коби дани су порода.

 

Ноге су се сплеле. Коров ме обара!

Нигдје виду стазе, не помаже пуни,

црвеном мрвом, ни руци док пребира

сладуњавом гладна, уста да напуни.

 

 

 

 

 

Шири се брисан, преосталих на прсте.

трчим празнином, зукву наћи прије.

Уморне дозивам гдје ми младе бисте?

Прастара тмина да вапај ми не чује.

 

Осушено грло оста без лијека

за зеленом вапи, нестало му хљеба.

Осмијех шаруље са коцке млијека

Бушу је запрегло, пити нам не треба.

 

Поређане чврсте сад овалне „виме“

вихор и студ тмином ћутљиве нам бије.

Из празних чујем и ехо дјечје риме

„Кокошка млијеко донијела није.“

 

Протеже се, чаше, горки неукуси

ђуса од бијелог и праха и дима.

Неосјетно клизи низ грло посни,

да кисјелог није ни старим прсима.

 

Мрежа се тмурних над главом ми надвија

пожељех сад Лучу због пута и зоре.

Чашу леденог пива уздах испија

јер ледару кућну отело је море.

 

У танкоме тмином ваздух се копрца

опија ме мирис устајале баре.

Фрижидер црка' и у њему кравица,

новога није из моје прастаре.

 

А питаху мене коју сањам зору      

док тишином мрака ходам богазама?

На истини срцем коју љубим гору?

Чија ли црвена тече ми венама?

 

Све блеђа ми тече крвца сладуњава,

кољена клецају кад зоре заруде.

Мјесто суза, јутром, пјесма ми јењава.

Црне јаме зову, штимују и куде.

 

Носише ме ноге стазама Хероја

уз риму некад на седамнаест студи.

Питах се гдје ли су покољења твоја?

Чија ли их зора из гробова буди?

 

А новембра једног породи се земља.

Шпадијерским врхом засијала Гора.

Посла нам из гроба окоштала зубља

из освете јутро-дар слободних зора.

 

Пљуште псовке са Балшића пазара.

Пљувачком Херој тад` брањаше живе!

Крај вјешала Града кукуричу јара

сад кока и пилад монтенегро виве.

 

Иза баре стиже, од чувара леђа,

жабарско – летите невидљива крила,

у похаре јата са сјевера туђе

неком васпитна, жељна и мила.

 

Док кокошка моја крај урана носи

„еколошко“ јаје није ратна штета?

Ни танани кораци, муринској роси,

Зар? Кући и школи кад слободна шета.

 

Жељни су поклоне предати и низу

од врха зидара частити петице.

Носише свеске! Пуче! Роса се изу!

Овјери НАТО и слова  на гробнице.

 

Запјевало пиле у румену зору:

„Не спалисте крила хвала браћи споља

док ми горе брату по пољу, у тору

ширим здрава моја једина ми воља.“

 

А пилету да је дограбити круну

и под канџом жељни позив да му дође

да шепури крила кроз ОТАН фауну

и лижући умива ноге им туђе.

 

А „миломе“ госту продају из боја 

божуре и раке на светој пољани!

У рукољуб случајни зор истог' кова

у дуету поје на трулежној грани.

 

У башти ми пиле јадно залутало

са два метра плаче, па још суво цвили

не види ни мати драго своје мало

због свог села,гост,кад дође јој мили.

 

Обрните крму ради плате веће,

из позоришта, пиле, дуну у трубе.

На сва горска звона, свима више среће

кад Светоме Цару докрајчите зубе.

 

А небо све јаче своје капи лије

и крекет уздише празне вреће сиве.

Приближи се, бездан, бујица обрије.

Гдје ли си већ, зоро, моје Горе живе?

 

Зоро - ни у сну те ја не видим јасну

из пустаре тмином ко да те дочека?

Глава осмуђена за трпезу масну

и рима душе слободнога човјека.

 

Горо - у холу неком брда ти љута   

бар један наћи ћу за под стару главу.

Тамо ме нађи кад грозница прође жута.

Душом љубећи слушам Гробницу Плаву.

 

Душа - чија смије пионирске прве

жуљевe, граничне земље, дати угљева.

Пуне амбаре и сакупљене мрве

бијелом црву поклонит` да пјева.

 

Срце - чије да да очева јутрења

тринаест година, а рало у руке.

И земљу откоса нејаког оштрења,

оброк рибе дар Пуношевац ријеке.

 

Очи - чије да зажмуре пред пламеном

села, обновљене, четрдесет прве,

и трећег новог „цара“ на пољу бојном

што не види ни Турбе  бранећи црве?

 

Руке - ко може радо подићи горе

једна је у џепу а друга на пању.

И ка' Пилат своје на бини зоре

у моме мајском да пере, диже здању?

 

Поље, колијевко жита и слободе

једна те предаје а друга одбрани.

Ко не лије вјечне капи за породе

крви и зноја и на чијој ли страни?

 

Рало, ко ли те нема на пољу своме

од цврчка је мањи и памети нема.

Без тебе празне руке лако се ломе.

Од туђег и срцу пјесма је нијема.

 

Стиде се и камења потомка из Горе

па падином носе да Сизифа пређу,

разбацано краси, ка' и лице боре

ДУП не види нигдје свету сувомеђу.

 

Заобиђе цркву и крива свастика

дика понос Гори па на грбу стоји.

Породисмо Вука, наслути владика

да некрст за свето одијело скроји

 

Смета им Горо творац Вијенца и рима

коме пупољ  један рашири латице,

и словима Светог Ћирила Србима

залио у Бечу све Стрикове клице.

 

Да увене ружа латице тргају        

па на капу, црни, два нова лијепе

а ни њоме, својом сами не владају

већ из првог школе преводе дијете.

 

А пилету дража плахта је код друга

па мати му приши нових два три џепа.

„Ево моје нове“- одјек је из луга.

„Како ли ми стоји и је ли лијепа?“

 

Спремаш ли се Горо на починак мила,

Да предахнеш мало